Sećanja

Milutin Milanković (1879 - 1958) bio je srpski matematičar, geofizičar, građevinski inženjer, klimatolog, astronom, osnivač katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje“ koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama položaja Zemlje u odnosu na Sunce, danas poznati kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti zemlje, kao i klimatske promene na zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. On je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturnih uslova na vrhu zemljine atmosfere kao i temperaturne uslove na planetama unutrašnjeg sunčevog sistema, Merkuru, Veneri, Marsu i zemljinom prirodnom satelitu, Mesecu. Pored toga, Milanković, se smatra u geofizici za ko-autor teorije tektonskih ploča, sa svojim radom „Pomeranje zemljinih polova rotacije“. Milanković rođen je u Dalju, blizu Osijeka na području kraljevine Hrvatske i Slavonije (koja je bila deo Austro-Ugarske). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je diplomirao građevinu i stekao doktorat iz tehničkih nauka. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, (racionalna mehanika, mehanika nebeskih tela, teorijska fizika). Godina 1909. označava prekretnicu u njegovom životu. Mada je nastavio da se bavi istraživanjem raznih problema u vezi sa primenom armiranog betona, odlučio je da se skoncentriše na fundamentalna istraživanja. Već 1912, njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Do kraja rata završio je monografiju pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima), koja je objavljena 1920, u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti u Parizu. Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno štampanje obimnog i najznačajnijeg dela Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo delo je prevedeno na engleski 1969, od strane Izraelskog Programa za Naučne Prevode, pod naslovom Canon of Insolation of the Ice-Age Problem. Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u Kanonu osunčavanja, napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena. Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio član Nemačke akademije Naturalista Leopoldine u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Umro je u osamdesetoj godini života, 1958. godine u Beogradu. Po sopstvenoj želji sahranjen je u rodnom selu.