Kantova kritička filozofija

(Iz pogovora)
Svojim prijateljima filozofima, piscima i slikarima – Hjumu, Lajbnicu, Bergsonu, Fukou, Prustu, Kafki, Zaher-Mazohu – Žil Delez je posvećivao knjige. Spinozi i Ničeu, možda i najvažnijim svojim sagovornicima, čak po dve. Neprijatelje, međutim, nije udostojio te časti. Sa Platonom, Hegelom, Hajdegerom, Delez je u neprestanoj, nekad eksplicitnoj, češće implicitnoj polemici, ali knjige im nije posvećivao. Osim jednom. Onom najvećem. Kantu.
Delez je Kanta neprijateljem nazvao 1973. godine, u pismu Mišelu Kresolu. U tom neobičnom tekstu, briljantno ironičnom i oštrom do neprijatnosti, Delez primećuje da je njegova generacija („jedna od poslednjih“) bila „ubijena“ istorijom filozofije, tom „filozofskom verzijom Edipovog kompleksa“, te da je izlaz iz represivne matrice nastojao da pronađe uz pomoć autora koji su se „suprotstavljali racionalističkoj tradiciji u toj istoriji“. Dodaje da je najviše prezirao „hegelijanstvo i dijalektiku“, ali da je knjiga o Kantu nešto drugo. „Knjigom o neprijatelju“ pokušao je Delez da pokaže kako taj neprijatelj funkciniše, kako radi njegov veliki mehanizam, ta moćna mašinerija, da ispita njene pokretače, zamajce, zupčanike, točkiće (rouages): „sudilište Uma, odmerenu upotrebu sposobnosti, potčinjavanje utoliko licemernije što nam je poverena titula zakonodavca. Ali moj način da se izvučem iz tog razdoblja prevashodno je, po mom dubokom uverenju, bio da istoriju filozofije shvatim kao neku vrstu guženja ili, što se svodi na isto, bezgrešnog začeća. Zamišljao sam sebe kako prilazim s leđa nekom autoru i pravim mu dete, koje bi bilo njegovo, a ipak čudovišno. Veoma je važno da bude njegovo, zato što je bilo potrebno da taj autor zaista kaže sve što sam mu stavljao u usta. Ali dete je moralo da bude i čudovišno, zato što je došlo iz raznih vrsta rasredištenja, iskliznuća, lomova, tajnih predaja u kojima sam silno uživao“. Knjige o Ničeu, Bergsonu, Spinozi, Lajbnicu, zaista su takve, čudesne i čudovišne istovremeno. To su čudesna čudovišta čije crte prepoznajemo: jasno je da je to, recimo, Niče, ali i nije Niče nego je nešto drugo, ili neko drugi, Delez na primer, ali i ono što obuhvata i samog Deleza, pojmovna opna ili pojmovni mehur u kojem se nalaze oba filozofa, posuda spletena od novih, ili slomljenih pojmova, od paradoksa i nemogućih identifikacija. To uzimanje s leđa, ta sodomija, to bezgrešno začeće, upravo je ono što će Delez u svom remek-delu Razlika i ponavljanje nazvati genitalnim mišljenjem, onim što je lišeno polnosti, mišljenjem koje se rađa iz samog mišljenja, bez seksualnog čina: mišljenje oplođeno drugim mišljenjem.
(nastavak)
No, s knjigom o Kantu stvar stoji drugačije, u tolikoj meri drugačije da će Fransoa Dos primetiti, ponešto prebrzo, da ona ne ulazi u Delezov filozofski Panteon. Na prvi pogled zaista deluje tako. Studija počinje klasičnim, gotovo školskim gestom u kojem se smireno, bez viška pokreta ili vrtoglavih ideja, predstavljaju osnovni Kantovi pojmovi na način na koji se to očekuje najpre od profesora filozofije na predavanjima, a potom i od studenata na ispitu i taj suzdržani ton ne menja se do kraja teksta, do samog zaključka kada Delez, u svega nekoliko redova, iskoračuje iz žanra predstavljanja, ali taj iskorak, čini se, nije dovoljan da bi poremetio opšti tok dela, da bi ga izbacio iz ritma. Moglo bi se reći da je reč o korektnom i korisnom uvodnom tekstu u Kantovo delo, ali takvih radova ima. Nema sumnje da na jednoj ravni stvar stoji upravo tako. Ova se studija sme preporučiti svakome ko želi da uđe u veliku Kantovu filozofiju. Na drugoj ravni, međutim, stvar je kudikamo složenija. Jer, ako ono delezovsko čudovište ne možemo da prepoznamo gledajući ga u lice – tu, naime, vidimo Kanta i vrlo smo zadovoljni što prepoznajemo njegove crte – već iz profila crte se krive i nešto se menja, dok, kada nam okrene leđa, vidimo nešto što sa Kantom, nesumnjivo, ima sličnosti, ali Kanta, svejedno, ne prepoznajemo. Čudovište.
To se može reći i ovako: ako nas zanima Kant, ovu ćemo studiju pročitati sa zadovoljstvom. Pronaći ćemo u njoj razliku između razuma i uma, naučićemo šta je legitimna, a šta neligitimna upotreba sposobnosti/moći, šta je to a priori, a šta kopernikanski obrt, upoznaćemo se s glavnim motivima sve tri Kantove Kritike, postaće nam jasno (ako to već nismo znali) kakvu uloga igraju čulnost, uobrazilja, razum i um, videćemo šta su ideje, zašto je razum vrhovni zakonodavac, ko tu vlada a ko se pokorava, šta je interes čistog, a šta praktičkog uma, šta je uzvišeno a šta lepo, šta su bol i zadovoljstvo i u kavom su odnosu, i sve to savršeno prozirnim stilom, nenametljivo i kompetentno. Utoliko se Delezu može odati priznanje za majstorstvo kretanja na malom prostoru: tri Kantove Kritike koje zapremaju više od hiljadu stranica teksta Delez je sabio na stotinak gustih, a opet sasvim prozirnih stranica. To, dakle, ako nas zanima Kant. Ali ako nas, pored Kanta, zanima i Delez, stvar se naglo i dramatično menja. Ukoliko smo najpre čitali Razliku i ponavljanje i Šta je filozofija?, ili, vođeni inercijom pomodnosti, Anti-Edipa i Hiljadu ravni, pa tek onda prionuli na knjižicu o Kantu, ili ćemo se razočarati, ili ćemo u njoj da prepoznamo ono dobro prerušeno čudovište.
Ali zašto neprijatelj?
Zato što je Kant, piše Delez, „otelovljenje savršeno lažne kritike“. I nastavlja: „Zbog toga me fascinira. Samo, kada se nađemo pred delom takvog jednog genija, nema govora o tome da kažemo kako se ne slažemo s njim. Potrebno je najpre znati da se divimo, potrebno je iznova pronaći probleme koje on postavlja, potrebno je ući u njegovu mašineriju. Upravo u sili divljenja pronalazimo istinsku kritiku. Bolest današnjih ljudi je što ne znaju ničemu više da se dive: ili su ’protiv’, sve svode na sopstvenu meru, brbljaju i gledaju podozrivo. Ne treba tako postupati: potrebno je iznova se popeti do problema koje postavlja genijalan autor, sve do onoga što ne kaže u onome što kaže, da bi se otud izvuklo ono što mu i dalje dugujemo. Potrebno je, dakle, biti inspirisan duhovima koje razotkrivamo, potrebno je da nas oni pohode“. Ali ako je knjigom o Kantu Delez, na neki način, položio račun o svojoj kompetenciji, već na prvoj stranici remek-dela o Ničeu, objavljenom godinu dana ranije, 1962, Kant se pojavljuje kao negativan junak koji „nije sproveo istinsku kritiku, jer problem nije umeo da postavi u terminima vrednosti“. Nekoliko puta u toj knjizi Kant će se naći na udaru teške Delezove artiljerije: „Nikada nismo videli pomirljiviju totalnu kritiku“, piše Delez o Kantovom kritičkom poduhvatu, „niti uviđavnijeg kritičara (…). On je kritiku shvatio kao silu koja treba da se obruši na sve pretenzije na saznanje i istinu, ali ne i na samo saznanje, ne i na samu istinu. Kao silu koja treba da se obruši na sve pretenzije na moralnost, ali ne i na sam moral. Od tog trenutka se totalna kritika izokreće u politiku kompromisa, pre nego što smo krenuli u rat, već smo podelili sfere uticaja“. Delez, dakle, zamera Kantu što se zaustavio na pola puta, što nije iskoristio mogućnosti koje mu je pružila njegova sopstvena pojmovna invencija: ono transcendentalno. Tamo, dakle, gde se u tumačenju Kanta zaustavljaju profesori filozofije – čak i ako se taj profesor zove, recimo, Teodor Adorno – Delez počinje: „Kantova kritika nema drugi cilj do da opravda, ona počinje time što veruje u ono što kritikuje“. Drugim rečima, Kant veruje i u moral i u istinu, te je njegov projekat ne da sruši moral i istinu, što bi, po Delezu, bio gest istinske kritike, već nastoji da ih popravi, da ih učini boljima. „Sve dok kritikujemo lažni moral i lažnu veru, bićemo siroti kritičari, opozicija njegovom veličanstvu, tužni branitelji. Tako kritikuje sudija za prekršaje“. Ne, dakle, kritika lažne vrline, rđavog morala, ili nedovoljne istine, što implicira istinsku vrlinu, dobar moral i pravu istinu, već kritika vrline kao takve, morala kao morala, kritika istine kao istine. Kant, međutim, nije mogao da dođe dotle jer problem nije postavio u terminima vrednosti, nije se, drugačije rečeno, zapitao šta je to što daje vrednost samoj vrednosti. Kant nije uspeo da zasnuje imanentnu kritiku jer mu je nedostajala metoda „koja bi mu omogućila da umu sudi iznutra, a da ga pritom ne zadužuje da ona sam sebi bude sudija“.
U Razlici i ponavljanju Delez će da produbi svoju kritiku Kanta nastojeći da pokaže zašto je ovome izmakla metoda koja bi mu dopustila da kritiku načini imanentnom i problem otkriva u tome što područje transcendentalnog Kant nije uspeo da očisti od empirije. Dubinsku sondažu Kantove filozofije, sondaže koja je otkrila pukotine u konstrukciji, a naročito u onome Ja koje mora moći da misli sve svoje predstave, Delez je obavio upravo u ovoj nevelikoj knjizi.
Godine 1978, dakle, na univerzitetu Vensen Delez posvećuje kurs Kantu i na prvom predavanju 14. marta 1978. kaže studentima da dugo već nije čitao Kritiku čistog uma (što je relativna odrednica, jer samo pet godina pre toga, 1968, objavio Razliku i ponavljanje u kojoj Kant igra važnu ulogu negativca), te da se Kantu vratio upravo njih radi i odmah im prenosi svoje iskustvo ponovnog susreta s Kritikom čistog uma: „To je potpuno zagušljiva filozofija. Atmosfera je preterana, ali ako ne popustimo, ono što je važno, pre svega, nije to da razumemo, važno je da uhvatimo ritam tog čoveka, tog pisca, tog filozofa. Ako ne popustimo, sva ta severnjačka magla koja se spušta na nas razvejava se i pred nama se ukazuje zapanjujuća arhitektura. Kada sam vam govorio da je veliki filozof onaj koji izumeva pojmove, u slučaju Kanta u toj magli funkciniše jedna vrsta mašine za mišljenje, za neku vrstu stvaranja pojmova, mašine koja je u pravom smislu reči zastrašujuća“.
Nikada Delez nije prestao da se divi Kantu. I nikada nisu mogli da postanu prijatelji.
Preveo s francuskog Ivan Milenković
Beograd, 2015.
Format: 13×19.7 cm
Broj strana: 112
Broširani povez sa omotnicom