Tišina

Jens Bjernebue (1920–1976), romanopisac, pesnik, esejista i dramaturg, jedan je od najznačajnijih norveških posleratnih autora. Rođen je 1920. u bogatoj porodici nemačkog porekla. Još je u detinjstvu pokazivao znake labilnosti i depresije: počeo je da pije sa dvanaest godina, a s trinaest je čak pokušao i da se obesi. Kako bi izbegao prinudni rad za vreme nacističke okupacije, 1943. prebegao je u Švedsku, gde upoznaje svoju prvu suprugu. U braku sa drugom ženom dobiće ćerku Terezu. Jedno vreme je radio kao nastavnik, a književnu karijeru je započeo pisanjem poezije, uglavnom religijske i bez kritičke oštrice koja je karakteristična za njegovu prozu. Napisao je trinaest romana (jedini je norveški autor kome je knjiga bila zabranjena, i to zbog „pornografskog sadržaja”), šest drama, četiri zbirke pesama i tri zbirke eseja. U njegovom opusu centralno mesto zauzima Istorija bestijalnosti, trilogija koju čine romani Trenutak slobode, Barutana i Tišina. Bjernebue je poznat kao neumoljivi kritičar norveškog društva i zapadne civilizacije uopšte, koji je u svojim delima opisivao izopačenost ljudskog duha, stravične posledice masovnog krvoprolića iz prošlog veka, nasilje države nad nemoćnim pojedincem, medicinske eksperimente u nacističkim logorima, nedostatke norveškog obrazovnog sistema itd. Sebe je smatrao anarho-nihilistom i vodio je kontroverzan, često skandalozan život, da bi ga 1976. alkoholizam i depresija nagnale na samoubistvo. Oblast: Drama U jednoj neimenovanoj zemlji u severnoj Africi, narator razgovara s prijateljem Alijem, afričkim revolucionarom i intelektualcem, i sa distance secira ne samo evropsku istoriju već i zločine koje su na tlu Novog sveta Evropljani počinili u ime kolonijalističke ekspanzije i pokrštavanja. Takođe, glavni junak se upušta u fiktivne razgovore sa Kolumbom, Robespjerom, Bogom i Satanom, iz kojih se dolazi do poražavajućeg zaključka kako su Kortesovo uništenje Asteka i Pizarovo istrebljenje Inka ravni Hitlerovom genocidu nad Jevrejima i kako čitava ljudska istorija u stvari nije ništa drugo do puka hronika beskrajnog niza užasnih zločina. Tišina je antiroman – poslednji protokol i završni deo trilogije Istorije bestijalnosti – kritika postkolonijalističkog svetskog poretka i analiza prirode ljudskog zla. Kao retko koje delo evropske književnosti, Tišina ne pravi nikakve kompromise sa krvavom zaostavštinom zapadne civilizacije iz koje i sam autor potiče, a potom i celokupnog čovečanstva, pre svega njegovih vladajućih struktura. Iako Bjernebue zaokružuje svoju trilogiju još sedamdesetih godina prošlog stoleća, gotovo pola veka kasnije ovo sada već klasično delo svetske književnosti nije nimalo izgubilo na svojoj aktuelnosti i relevantnosti.